Eolska erozija i vetrozaštitni pojasevi
Radi postizanja većeg profita sa proizvodne površine, neretko se ne poštuju pojedina u nekim slučajevima i većina pravila koja definiše održivi poljoprivredni razvoj. Jedna od negativnih tendencija je sve češće uništavanje ruderalnih agroekosistema, živica i šuma čija je funkcija u pojedinim slučajevima nenadoknadiva. S tim u vezi, na primer vetar na golim površinama bez biljaka, pogotovo na obrađenim i strukturno usitnjenim zemljištima može u određenim okolnostima uzrokovati eolsku eroziju. Hidro i eolska erozija smanjuju plodnost jer odnose najplodniji deo zemljišta (mekotu).
Ova pojava se najčešće javlja na golim zemljištima sa kojih je skinuta gajena biljna vrsta. U našim uslovima najkritičniji meseci su februar, mart, april, septembar i oktobar, odnosno kraj zime ili početak proleća i rana jesen. Tada vegetacija zemljište ne štiti dovoljno. Neretko se dešava da u tom periodu nema padavina, pa je vlaga zemljišta niska, u takvim sušnim uslovima, dolazi do lakšeg odnošenja najfinijih čestica sa plodnih oranica. Ovim putem se u Vojvodini eolskom erozijom na 85% poljoprivrednog zemljišta, godišnje izgubi preko 0,9 tona materijala po hektaru. Primera radi na černozemu se godišnje u proseku izgubi 65 kg humusa, 5 kg azota, 10 kg fosfora i 11 kg kalijuma, što u velikoj meri smanjuje plodnost zemljišta. Eolska erozija ugrožava i druge delove životne sredine. Premeštanjem čestica zemlje zagađuje se vazduh, oštećuju biljke i zdravlje životinja, a zapažena su i učestala respiratorna oboljenja ljudi. Nanos se privremeno ili stalno taloži u okruženju. U našem rejonu najveći deo dospeva u reke, kanale i druge površinske vode. Sporiji tokovi su ugroženiji, jer se nanos taloži duž korita i stvara probleme u radu vodoprivrednih objekata i sistema. Uz plodne čestice zemljišta, često se prenose štetne i opasne materije. Pre svega ostaci pesticida, herbicida i mineralnih đubriva, ali i semena korova, štetočine i spore gljiva prenose se na udaljenost i do stotinak kilometara, usled čega se korovi, štetočine i bolesti brže šire. Ova pojava utiče na smanjenje kvaliteta vode i na prekomerni razvoj algi, akvatične flore i korova. Sve to otežava vodosnabdevanje i navodnjavanje, a dolazi i do njihovog taloženja i nagomilavanja u mulju.
Da bi se sprečila dalja erozija zemljišta i ugrožavanje voda potrebno je primeniti odgovarajuću zaštitu od vetra. Zaštitni pojasevi su ključna komponenta očuvanja kvaliteta zemljišta i vlage u njemu. Postojanjem vetrozaštitnih pojaseva usevi i zasadi imaju korist od smanjenog isparavanja (što rezultira većim prisustvom vode u zemljištu) i manja je šteta od vetra. Pored toga zaštitni pojasevi pomažu da se smanji količina prisutnog ugljendioksida. Takođe, stvaraju staništa za faunu i povećava se biološka raznovrsnost. U poljozaštitnim pojasevima je više korisnih insekata (polinatora i predatora) koji utiču na povećanje oprašivanja i smanjenje broja štetnih insekata. Oko bara i jezera zaštitni pojasevi mogu zadržati sneg i smanjiti isparavanje. Ovi pojasevi smanjuju brzinu vetra, a time je ujednačeniji raspored padavina. Takođe, imaju značajan uticaj na temperaturu zemljišta i vazduha. U toplim letnjim mesecima hlade vazduh, temperatura je niža za 3 do 4 °C, dolazi do vazdušnih strujanja iz samih poljozaštitnih pojaseva, što povoljno utiče i ublažava povišene temperature na susednim parcelama, kao i temperaturni šok kod samih biljaka. Međutim, pored niza pozitivnih, poljozaštitni pojasevi imaju i jednu negativnu karakteristiku a to je zasena okolnog prostora, što dovodi do sporijeg rasta i razvoja biljaka u odnosu na ostali deo površine pod gajenom biljnom vrstom. Za zasnivanje vetrozaštitnih pojaseva najčešće se koriste hrast lužnjak, bela topola, lipa, bagrem, jasen i dr. S druge strane funkciju vetrozaštitnih pojaseva mogu ispuniti i izolacioni pojasevi koji se koriste kao prostorno razgraničenje između parcela sa organskom i konvencionalnom proizvodnjom. Jedan od takvih primera je korišćenje lekovite vrste morač (Foeniculum vulgare Mill.) u te svrhe.
Kako je poslednjih godina intezivirano korišćenje obradivih površina, neretko smo svedoci da je uništena vegatcija do samih puteva, reka i kanala takav odnos prema prirodi je doveo do smanjenja broja predatora, jer nemaju gde da se sakriju i osmatraju plen. Ipak, poljozaštitni pojasevi predstavljaju (nekada i jedina) staništa za mnoge korisne ptice koje se hrane štetočinama raznih gajenih biljnih vrsta, posebno glodarima i insektima. Ptice predatori kao što su sove, sokolovi, hrane se štetočinama kao što su miševi, pacovi, zečevi. Na primer, jedan par sova godišnje zajedno sa svojim potomstvom, ulovi oko 8.000 miševa, glodara. Poznato je da 1 miš pojede godišnje 3 kg pšenice ili neke druge hrane, znači da 1 par sova sačuva oko 24.000 kg hrane. Ovo je velika ušteda za farmera, ali i jedna od najeftinijih mera pri očuvanju životne sredine.
Dr Vladimir Filipović, naučni saradnik
Dr Vladan Ugrenović, naučni saradnik
