Žuti i beli kokotac
U narodnoj medicini žuti kokotac (Melilotus officinalis (L.) Pallas) i beli kokotac (Melilotus albus Medik.) se koriste od davnina. Žuti i beli kokotac su zeljaste, lekovite i medonosne biljne vrste iz familije mahunarki (Fabaceae).
Obe biljke su dvogodišnje, ređe jednogodišnje. Imaju uspravne razgranate stabljike, visine do metar. Listovi su sastavljeni od tri oštro nazubljena, duguljasto-eliptična listića na zajedničkoj peteljci. U njenoj osnovi su dva uska palistića. Razlikuju se po boji cvetova. Cvetovi žutog kokotca su svetložuti, pet do sedam milimetara dugi cvetovi nanizani u grozdove smeštene u pazuhu listova. Grozdaste cvasti belog kokotca su nešto kraće, a cvetovi beli dugi četiri do pet milimetara. Početak paše na kokotcu karakteritičan je po masovnom letu pčela, koje u masi i izleću i doleću. Žuti cveta od juna do septembra, deset-petnaest dana pre belog. Cvetovi mirišu na med. Plod je crna mahuna sa jajastim žutozelenim semenom. Cela biljka miriše na kumarin i sušenjem miris postaje intenzivniji. Cvetaju svake godine, a mede svake druge godine, kada po društvu mogu dati i do 15 kilograma meda. Mogu se razlikovati i po plodovima. Žuti kokotac ima svetlosmeđe seme, a kod belog zrele mahune vremenom pocrne. Dok su biljke u cvetu bere se nadzemni deo i suši u tankom sloju na promaji, u hladovini. U letnjim mesecima beru se duge, rascvetale cvasti, povezuju u snopiće i suše obešene u hladovini. Sušenjem gube oko 80% procenata težine. Pravilno osušeni kokotac je svetlozelene boje. Osušena masa prijatno miriše, jer tokom sušenja dolazi do fermentacije, hidrolize jednog glikozida i oslobađanja kumarina. U narodnoj medicini su se ove dve vrste više upotrebljavale. Još u starom veku, osušeni nadzemni deo biljke služio se kao lek koji ublažuje bolove, tera vodu, steže i sl. Upotrebljavao se kao narodni lek spolja, u mastima i melemima. Međutim, novija saznanja ukazuju na to da zbog sadržaja kumarina, pri dužoj upotrebi ove biljke mogu biti i štetne. Zbog toga je važno da se poštuje doza i vreme primene. Neka kumarinska jedinjenja doprinose sprečavanju i lečenju tromboze. Međutim, poznato je i nepoželjno dejstvo kumarina, koji se u novije vreme ubraja i u kancerogena jedinjenja. Zato se danas gaji oplemenjeni kokotac koji sadrži malo kumarina. Posebno je popularan žuti kokotac, u narodu poznat i kao lekovita ždraljika. U lekovite svrhe se koristi osušen nadzemni deo biljke (Meliloti herba) dužine 15 do 20 cm, koji u prvom redu sadrži kumarin (oko 1%), smole, tanine, melilotozid (glikozid kumarinske kiseline), melilotin (dihidrokumarin), flavonoide i dr. Obe biljke se koriste za ublažavanje bolova i grčeva u želucu i crevima, protiv migrene, reume i gihta. Podstiču izlučivanje znoja i mokraće i zaustavljaju krvarenje iz nosa. Čaj ublažava glavobolju i dobro je diuretično sredstvo. Institut za proučavanje lekovitog bilja „Dr Josif Pančić“ proizvodi čajnu mešavinu br. 84 – protiv bakterija u mokraći za odrasle, gde petinu sastava čini droga Meliloti herba. Primenjuje se u obliku masti i melema za lečenje otoka, hemoroida. Povoljno deluje kod upala i drugih oboljenja vena, s obzirom da povećava pokretljivost perifernih vena (antikoagulant). Spolja, droga se koristi u vidu obloga kod otoka, hemoroida, kod hematoma i kontuzija, kod tromboflebitisa, i to sama ili u smešama (npr. sa semenom lana). Kao blag sedativ se koristi u homeopatskoj medicini, protiv migrena. Primenjuje se za aromatizaciju loših vrsta duvana i alkoholnih pića. Zbog jakog mirisa koristi se kao sredstvo koje rasteruje insekte, naročito moljce. Kokotac je veoma cenjen i kao medonosna biljka. Ekstrakt žutog kokotca deluje na veliki broj patogena. Rascvetali žbunovi žutog i belog kokotca privlače pčele, te predstavljaju jednu od kvalitetnijih pčelinjih paša. To je bio povod za njihovo uvođenje u kulturu gajenja. Med od ovih biljaka je veoma cenjen, ima odličan ukus i aromu, ali i lekovita svojstva. Osušeni kokotac je začin gorkog, pomalo ljutog i oporog ukusa. Dodaje se salatama, varivima, supama, a u Engleskoj i specijalnim sirevima za mazanje. Beli kokotac je značajniji za proizvodnju stočne hrane, iako ima više kumarina od žutog. Opasne su trule biljke, koje mogu da izazovu teško oboljenje kod životinja. Vrlo retko može doći do neželjenih efekata, kada kumarini koji su prisutni u osušenom nedzemnom delu biljke pod dejstvom određenih gljivica prelaze u dikumarole koji su antagonisti vitamina K i imaju hemoragično dejstvo (izaziva krvarenje). U Kanadi i SAD – u 1931. godine zabeleženi su slučajevi teških, pa čak i smrtnih hemoragija stoke koja je jela seno u kome je bilo trulog kokotca. Ako se stoci daje hrana bogata vitaminom K (lucerka), nestaće hemoragije prouzrokovane trulim biljkama.
Dr Vladimir Filipović
Institut za proučavanje lekovitog bilja
˝Dr Josif Pančić˝ iz Beograda
