Utisci sa organske ture na Staroj planini
Jedan vikend u maju je naše udruženje organizovalo Organski bus koji je zainteresovane potrošače, proizvođače, simpatizere i sve ljude dobre volje odvezao na samu granicu sa Bugarskom.
Vikend 23. i 24. maja je zaista počeo obeshrabrujuće, kiša koja je neprestano padala, bolje reći pljuštala tokom cele noći i obećavala jedan kišan i blatnjav vikend je na našu veliku radost ustupila mesto suncu i predivnim belim oblačićima koji su nas od pozdravili kod Jagodine i bili uz nas do samog povratka.
Naš put je bio dug, posebno kada su se obrisi Stare planine počeli nazirati kroz naše prozore i nestrpljenje je sve više raslo, činilo nam se da smo toliko blizu, a opet nedovoljno da istrčimo i pozdravimo livade okupane suncem i toplim prolećnim zracima.
Na ulasku u Dimitrovgrad i pogleda na ovu mirnu palanku, lepo uređenih ulica, centralnog trga i lokalnog stanovništva u potrazi za namirnicama ili samo uživajući u šetnji tokom lepog dana, osetili smo zadovoljstvo što smo deo ovog jednog nestvarnog krajolika i deo grupe koja je istinski delila entuzijazam i zadovoljstvo što se nalazi u ovom Organskom busu. Zaista, moram reći da je društvo bilo složno i veselo, upravo onakvo kakvo je situacija zahtevala.
Organski bus je simbolično nazvan po planu puta i svrsi posete. Naime, tema vikenda je bila upoznavanje sa organskim gazdinstvima, genetičkim potencijalom kojim naša država raspolaže, a dosta toga može da se upozna i vidi na ovom skrovitom delu Srbije. Genetički potencijal u stvari predstavlja stare rase i sorte koje su prosto zaboravljene u procesu selekcije i intenziviranja poljoprivrede i skoro da su u potpunosti iskorenjene iz naše proizvodnje. Srećom postoje ljudi koji su ovaj genetički potencijal shvatili kao prednost posebno u organskoj proizvodnji, jer su to izdržljivije jedinke, naviknute na teže i isposničke uslove gajenja, oskudnije i surovije uslove prirode. S druge strane to nisu rase koje daju puno mesa ili mleka, ali su zato zadovoljne onim što imaju, jednostavno ne traže puno. Organska proizvodnja se odvija na većini gazdinstava, negde je sertifikovana, negde nije, ali se proizvodi po istim principima. Pioniri organske proizvodnje ovde šire vrednosti i koristi od ove proizvodnje i radi su pomoći svakome. Ipak je to palanka, svi se međusobno poznaju i sve znaju, upućeni su sami na sebe, mora tako, nije ih puno ostalo. Kao da su i lokalni ljudi genetički potencijal koji je zamenila manje otporna i slabija populacija, koja je usled surovijih uslova otišla u neke druge krajeve Srbije i Bugarske.
Naš Organski bus je obišao mala, skoro napuštena, poneka su i napuštena seoca, tipične arhitekture za ovaj kraj. Lokalci kažu da ih se tokom leta više okupi i onda je življe, ali tokom godine su retki stanovnici, to su uglavnom stariji ljudi, koji vredno obrađuju svoje bašte, žive život onako kako su to decenijama radili i usavršavali. Zaustavljaju nas na putu i čude se koliko nas je, svako želi da progovori neku sa nama, zaista i jezik je drugačiji, šopski, zvuči poput stare zaboravljene narodne pesme, vraća nas u dane detinjstva i lirskih narodnih pesama. Sve je oko nas drugačije, bajkovito, krave, ovce koje slobodno lutaju livadama, Krakačanski pas i Pulini koji vredno trčkaraju oko stada, upozoravaju pastire na opasnost koja vreba iz šume. Ima vukova ali niko ne zazire od njih, oni su deo ekosistema i ciklusa života.
Trude se pojedinci da ožive ovaj kraj, oživljavaju se domaćinstva, nudi se smeštaj turistima u autentičnim objektima, prirodnim materijalima u još divljoj i neukroćenoj prirodi.
Noć donosi i hladnije vreme, ali se lepo spava ušuškan pod jorganom, u tišini i ispunjenog srca i misli i bez signala na mobilnim telefonima.
Dva dana su prošla kao tren, puni utisaka se vraćamo u Beograd praćeni provalom oblaka, kao i kada smo krenuli. I dalje razmišljamo o Balkanskom magarcu, o magarećem mleku i njegovim lekovitim svojstvima, siru koji se pravi od mleka Buše, Svrljiške ovce, Bardoke, punog ukusa koji miriše na pašnjake i livade Stare planine. Da li ćemo moći da se naviknemo ponovo na vrevu i žurbu koja nas čeka…kada bismo još malo mogli da ostanemo, samo da udahnemo još malo čistog vazduha, mirisa zelenih polja i ponesemo ih da nam se nađe kada se vratimo u grad.